Чудна је биљка тај маслачак,
кад кроз њега прође светлости трачак,
па осветли хиљаде малених тела,
делује као планета цела.
Као свећу са торте за рођендан пети,
лако га дунеш и он узлети.
И тако некоме писмо стигне,
па га појури и са пода дигне,
помази и жељу зажели и ето,
опет је његов свет цели.
Дунут кроз прозор он лети даље и неке
замишљене поруке шаље.
Док је још мали и нема крила,
нос с њим пожути и шумска вила,
баш свако дете с ове планете,
било радоснић ил' мали плачак,
увек ће највише волети маслачак.
И ево сада, под старе дане,
не спазих биљку веселије врсте,
која толико обрадује прсте,
потврдиће то и мој стари мачак,
као тај добри, чудни маслачак.
Анђелка Јелчић
