Srpska Zastava

Blog Malog pingvina

Sa ponosom vam predstavljamo Blog Malog pingvina, osmišljen kao mesto na kojem možete da kreirate članke iz događaja u kojima ste bili aktivni učesnik, a za koje smatrate da su u određenoj meri unapredili kvalitet vašeg života! Podelite Vaše članke sa svojim prijateljima, ulepšajte im dan!

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима. 

Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га.

Улазах Исуса Христа у Јерусалим
Лазарева субота

То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар. 

Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо.

Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује.

Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас.

Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника.

Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи.

Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен Грјадиј во имја Господње!» («Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!»)

Амин.

Јеромонах Игнатије Шестаков

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
Предговор

Веб-сајт Мали пингвин на свом блогу са портала Моја Црвена Звезда преноси интервју који је Владимир Ворих водио са Андријаном Тришић, дипломираном професорком физичког васпитања и спорта, фудбалерком ЖФК Црвена Звезда, фитнес инструкторком у Спортској Академији Кочовић, која представља Републику Србију наступајући за Женску фудбалску репрезентацију Србије и Женску футсал репрезентацију Србије. Дакле, интервју . . .

Уводна реч

Дуга плава коса, заразан осмех, 'четворка' на леђима, а у ногама фудбалска магија. Са 25 година већ је много тога учинила како у најпопуларнијој светској игри, тако и на приватном плану. Рођена је 2. септембра 1994. године у Бајиној Башти, а са фудбалом и због фудбала прокрстарила је Србију уздуж и попреко. За 'бубамаром' почела је да трчи у екипи ОФК Космос из родног града. Озбиљније бављење фудбалом започела је у лазаревачком ЛАСК-у. Са Машинцем је искусила и играње у елитном европском такмичењу, а пут је даље водио преко Крушевца и Пожаревца, да би претходног лета по други пут обукла црвено-бели дрес. За све који не знају, у питању је Андријана Тришић, у фудбалској јавности познатија као Њања.

Почетци

У ово време када је фудбал услед добро познатих разлога у потпуности заустављен, наш портал је имао ту част да поразговара са незаменљивом чланицом Звездиног везног реда и српском репрезентативком у фудбалу и футсалу која се са великим задовољством одазвала нашем позиву.

Владимир ВорихКако и када си почела да се бавиш фудбалом?

Андријана Тришић: Своје прве фудбалске кораке начинила сам у свом родном граду, Бајиној Башти, 2004. године, наступајући за мушки клуб ОФК 'КОСМОС', кроз пар година сам добила позив од репрезентације да са још две девојке присуствујем мушком фудбалском кампу у Караташу. Након тог кампа мој таленат препознаје тренер Дарко Стојановић који ми 'отвара врата' женског фудбала, те постајем упоредо и чланица ЖФК ЛАСК из Лазаревца. У том периоду моја жеља је била да након заврешене основне школе упишем Спортску гимназију у Београду. Међутим интересовање тадашњег шампиона Србије и најтрофејнијег клуба у држави ЖФК Машинац из Ниша, сaкојим играм наредне две године и Лигу шампиона, пише ми неку нову животну причу. Две године сам се задржала у истом, затим је уследио позив из Лазаревог града од ЖФК Напаредак из Крушевца, где такође остајем две године. Пошто је образовање било мој приоритет, и ништа се до дана данашњег променило није, моја жеља да завршим Факултет спорта и физичког васпитања ме навела на пут ка Београду. Игром случаја, неке 'коцкице су се склопиле' и те 2013. године сам заиграла за ЖФК Црвена звезда. Уследио је један од тежих периода по питању мојих одлука на релацији тренинг-предавање. Свим силама сам се трудила да будем једнако добра и максимално посвећена на сваком пољу. Наравно да је било дана када сам изостајала сa тренинга због колоквијума, испита, али исто тако више је било ситуација у којима сам се радије окретала клупским обавезама. Због, по мени, оправданих разлога, одлазим као 'позајмљени играч' на две године у ЖФК Пожаревац, за који наступам наредну сезону и по. И коначно, повратак у моју Црвену звезду, за коју и данас наступам и поносно браним њене боје.

Зашто баш фудбал, забога?

Владимир: Многе девојчице које желе да се баве спортом обично маштају о одбојци, кошарци и другим 'женственијим' спортовима. Зашто си се ти баш одлучила за фудбал?

Андријана: За мене је јако осетљива тема подела спортова на мушке или женске. Та подела је за мене и за све оне људе који знају о чему причам непостојећа. Свако дете је најсрећније када ради оно што воли. Е па тако и ја. Још од малих ногу сам свакодневно ишла сa татом у Спортски центар Бора Милутиновић, где сам радо са осталим дечацима 'играла на два гола', уз по које погледе преко рамена како бих тати 'украла неку фору'. Фудбал волим од када знам за спорт. Фудбал играју девојке које знају шта је безусловна љубав, девојке које ће свим својим бићем, без и једне помисли: а шта онда? давати све од себе. 

Подршка чланова породице

Владимир: Како су твоји укућани реаговали када си им саопштила да желиш да се бавиш фудбалом?

Андријана: Чак се толико и не сећам тог момента, то говори само једно, да није било драматично. Шалу на страну, али нећете веровати, када кћерка професионалне балерине заигра фудбал сви би помислили да следи онај уобичајени део приче од стране родитеља, како то није за девојчицу, како не желе уопште да помисле да неко њихову кћерку може случајно да удари, како њихова кћерка није за копачке. Е па напротив, моја прича је отишла у оном најлепшем могућем смеру, подршка од првог дана! То је оно што ме мотивише и даје снагу да само идем напред. Подршка родитеља, сестре, поготово у том периоду одрастања, у годинама када су вам потребна велика леђа, у периоду када скоро ни не знамо ко смо, је нешто кључно. Испраћена свака утакмица, Ниш, Суботица, Крагујевац, Куршумлија, породица Тришић је ту, као моја највећа подршка и публика, али и највећи критичари када то и није било тако добро.

Породица Тришић

Њања блиста као Звезда!

Владимир: Како је дошло до интересовања Звезде за тебе и ко те је довео у клуб?

Андријана: Као што сам већ напоменула, неке коцкице су се склопиле, и опет сам уврштена у редове тадашњег тренера Дарка Стојановића, са којим сам имала и сарадњу док сам играла у ЛАСК-у. Морам напоменути и физиотерапеута Радомира Мијатовића-Рашу који је одиграо велику улогу у том мом доласку.

Владимир: У црвено-белом дресу си дебитовала 29. марта 2014. године у мечу против Пожаревца. Који сусрет ти је посебно остао у лепом сећању?

Андријана: Увек ми је ово било једно од тежих питања. За мене свака утакмица има посебну драж, неко ново надметање и доказивање, свака утакмица за мене је: Празник! Међутим, ако бих баш морала да издвојим једну, нека то буде финале Купа Србије 2016. године ЖФК Спартак : ЖФК Црвена звезда.

Владимир: Након неколико сезона у Звезди, у сезони 2016/17 одиграла си само два сусрета и уследио је растанак са клубом. Који су разлози одласка?

Андријана: Тачно тако. Мом одласку претходило је моје незадовољство које се односило на позицију у тиму, где се по свом личном мишљењу и нисам тако добро снашла. Уследио је низ 'несугласица', почев од позиције у тиму, примедби када се због факултетских обавеза не појавим на тренингу, без обзира што исти одрадим након својих обавеза, до седења на клупи чекајући да уђем у игру и то на позицији која није моја природна. Да се погрешно не протумачи, поштујем свачију одлуку, то је била замисао стручних људи, али исто тако мислим да сам тог момента урадила праву ствар. Одиграла сам сезону и по у ЖФК Пожаревац на својој позицији, на свакој утакмици свих 90 минута, и сматрам да је то допринело мојим фудбалским квалитетима, самопоуздању и искуству. Оног момента када нисте задовољни собом, одлукама других људи, тежите да направите промену која ће вас вратити на прави пут, то сам и урадила.

Владимир: Пред почетак актуелне сезоне вратила си се у клуб. Која су била твоја очекивања и сматраш ли да је ситуација у клубу била боља током твог првог мандата или сада?

Андријана: Ваљда је у крви сваког спортисте да су очекивања велика, а опет реална. Никада себи за циљ нисам постављала нешто недостижно. Врло сам самокритична и наравно да тежим најбољем. Када сте максимално посвећени ономе што радите нема разлога за сумњу, резултати су увек ту. Када је реч о колективном спорту, резултати не зависе од појединца већ од целог тима, како на терену тако и ван њега. Увек сам се водила тиме да радим на себи како бих могла максимално да допринесем свом тиму, верујем да је политика сваког клуба таква. Што се тиче лично мојих очекивања сматрам да сам их испунила, и то ми даје крила и још већу мотивацију. Када из утакмице у утакмицу ваш учинак расте и видите да доприносите позитивном резултату, свакако да мислите да оно што волите радите на најбољи могући начин у датом моменту. Наравно да увек може и боље, зато ваљда и свакодневно радимо на себи и изнова и изнова постављамо себи неке нове стандарде!

Фудбалске Селекције

Владимир: Недавно си добила и позив и у најбољу селекцију Србије. Тренирала си са најбољим српским фудбалеркама. Мислиш ли да ускоро можеш имати и значајнију улогу и у репрезентативном дресу?

Андријана: Осећај наступања за Национални тим ми је добро познат из млађих дана будући да сам прошла кроз све селекције. Свој први наступ за А селекцију сам забележила још током мандата селекторке Сузане Станојевић. Представљати своју земљу је непроцењив осећај и желим га свакој девојци која заигра било који спорт. Као што сам напоменула, посвећеност и рад се исплати, па тако се десило и са мном, добијам позив од селектора Предрага Гроздановића. Наравно да мислим да и те како могу да имам значајну улогу у том тиму, и да ћу оправдати тај позив.

Владимир: С`обзиром да се поред фудбала више него успешно бавиш и футсалом, да ли се боље сналазиш на паркету или травнатом тепиху?

Андријана: Кроз своје фудбалске кораке одиграла сам велики број турнира на паркету, како са дечацима, тако и у женским селекцијама, вероватно из тог периода се јавила и љубав према футсалу. На жалост, у нашој земљи то још није развијен спорт, али има назнака ка светлијој будућности истог. Морам напоменути и селектора Женске футсал селекције Дејана Мајеса који је несебично 'трошио' своје време како би на све начине успео да нам приближи ту лепоту футсала. Једини тренер који је успео да препозна 'на прву' моју фудбалску нарав током целе каријере је он, тако да му додељујем глану улогу у свом успеху на том пољу. Нећу изоставити ни тренера Владимира Јовановића-Пршу који несебично дели своје знање и на све начине покушава да извуче из сваке ситуације најбоље. Футсал је доста динамичан спорт игра се брзо, агресивно, хитро, нема времена да примиш лопту па тек онда доносиш одлуку шта даље. Ситуације се нижу из секунде у секунду, адреналин је константо присутан и то је оно што краси ту игру. Сa друге стране, фудбал је спорија игра, могу себи у низ ситуација да дозволим тај луксуз да променим одлуку и након пријема лопте, да врло често останем у зони комфора, али и у одређеним моментима потребна је и муњевита луцидност. Мислим да је мој учинак на оба поља подједнако запажен.

Планови за будућност и додатно ангажовање

Владимир: Какви су ти планови у будућности? Да ли остајеш у Звезди или имаш планове да се ускоро докажеш у неком иностраном шампионату?

Андријана: Не знам шта ће се дешавати са нашим првенством након свега овога. Волела бих да се првенство заврши на најбољи могући начин. За сада остајем у Звезди, али свакако да бих волела да се опробам и у неком од иностраних шампионата. Не зна се шта носи следећи дан.

Владимир:  Поред фудбала бавиш ли се још нечим?

Андријана: С`обзиром да сам завршила Мастер студије на Факултету спорта и физичког васпитања, нисам се још увек опробала у улози професора, али већ вишегодишњу сарадњу имам са Спорском Академијом Кочовић, где радим као персонални тренер.

Афирмација жена у српском фудбалу

Владимир: Пратиш ли портал 'Моја Црвена звезда' и шта мислиш о нашем раду на афирмацији женског фудбала?

Андријана: Редовно пратим портал и овим путем желим да похвалим посвећеност ажурирању истог. Сматрам да је за развој женског фудбала потребна много већа медијска подршка како би посећеност на утакмицама била већа. Јако је лепо знати свој учинак на крају сезоне. Статистика је увек била неко мерило, нама је приступ истом управо омогућио портал. Све похвале!

Владимир: Има ли нешто што би желела да кажеш, а да те нисмо питали?

Андријана: Желела бих да пружим подршку свим младим девојчицама које су ушле у свет фудбала, да не одустају и да досањају своје снове.

Тајна ће бити откривена!

Владимир: За крај, једно питање које сигурно многе интересује. У свету женског фудбала позната си под надимком Њања. Када, зашто и од кога си добила тај надимак?

Андријана: Готово ме сви знају као Њања, ретко ко ме зове по имену. Главни уредник тог надимка је била моја омиљена особа, моја сестра Јелена Тришић. Још као мале, не знам тачно када, али по надимку је јасно да нисмо умеле још увек да причамо, сестра није умела да изговори моје име. Сваки пут када би ушла у собу и видела ме, викала је 'ња-ња'. Тако да је тај надимак остао и сада, када сам 'велика'. Ето, коначно сам јавности одала ту . . . тајну!

Статистика

Популарна Њања до сада је одиграла укупно 61 меч у црвено-белом дресу и по том параметру налази се на листи међу 15 играчица са највише наступа у нашем клубу. У актуелној сезони Андријана је 12 пуна облачила опрему најдражег клуба. Једанаест пута је била у стартној постави, а само једном је у игру ушла са клупе и просечно је на терену провела 80,33 минута по мечу. Није успела да се упише у листу стрелаца, али је забележила осам асистенција. Забележила је укупно 610 додавања са процентом успешности 82,3%. Упутила је 15 удараца ка противничкој мрежи од којих је десет ишло у оквир гола. Имала је 54 освојене и 33 изгубљене лопте. Направила је 17 прекршаја, док је десет пута она непрописно заустављена од стране противничких играчица.

Захвалност

Портал 'Моја Црвена звезда' захваљује Андријани на издвојеном времену и надамо се да ћемо се још дуго заједно радовати успесима Женског фудбалског клуба Црвена звезда.

Поговор

Сигурни смо да би верни обожаваоци Андријаниног фудбалског умећа желели да прочитају још коју реченицу, али мораћемо бити стрпљиви до следећег интервјуа. Пратите портал 'Моја Црвена звезда' и информишите се о женама у српском фудбалу. За сада: То је све, народе!

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2019. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа.

То чинимо да би се наше душе загрејале речима светога Јеванђеља о истинитом догађају Очовечења и рођења Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа, када су Њему, Богомладенцу клицала Небеса и Земља: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима благовољење!

О том јединственом и преславном Догађају у историји и у свима световима, наш свети црквени песник славослови: 'Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.'

Својој духовној деци, нашем и данас многострадалном српском народу у Отаџбини и расејању, ми, његови духовни пастири, желимо да се благочестиве мисли и осећања и овога Божића обилно и трајно уселе у нас и да се сав наш живот збива у Богу са свима светима. Тако, дакле, да ходимо и пред лицем Светога Саве и свих српских светитеља и просветитеља наше свете аутокефалне Српске Цркве. Главно је бринути о томе како ћемо живети, eда бисмо и све наше свете претке ми имали на својој страни на Христовом праведном Суду. Еда би нас они признали за своје следбенике. Ето нам свете дужности нашег постојања!

Драга наша духовна чеда, учинимо све што до нас стоји да вишак наших сваковрсних добара буде на попуњавање мањка код оних наших ближњих који се нуждавају у помоћи свих врста, а највише у нашем братољубљу. Божанствени Максим Исповедник нас тако и поучава: 'Настојмо да трезвеноумним промишљањем уједначимо неравномерност природе, и оним чиме обилујемо, допунимо недостатке једни других'. То је угодно Оваплоћеном Сину Божјем, Који се поистоветио са најмањима и најсиромашнијима. Зато, ко њима чини, Њему чини. Зар Богомладенац није дошао пре свега да нахрани сва уста и да утеши сва наша срца?

Ако се већ Христос ради нас оваплотио и постао Богомладенац, умро и васкрсао, зар сва наша делатност у свету, као одговор и уздарје Њему, не би требало да нас краси и чини угоднима Богу? Свима нам је за то потребно смирење и свест да смо ми сарадници Божји и украситељи Цркве.

Ако сав свет лежи у злу страсти и грехова, а стварно лежи, онда ниједан човек да не узима учешћа у њему, то јест у делима таме! На небески поредак ствари заветовали смо се ми хришћани, а не на поредак без Божјих небеса и упркос небесима. У складу са једном проницљивом речи, у вези са темом слободе, рецимо да смо ми слободни онолико колико смо слободни од греха и тек као такви слободни смо за богоопштење. Са тога стајалишта полазећи, и покајањем и смирењем се утврђујући, ми ћемо моћи да узрастамо и у Божјим врлинама. Моћи ћемо да Духом Светим попримимо црте Христовога Лика кроз творење богоугодних дела. Тако ћемо плодове врлина убирати са Господа Исуса Христа као са Дрвета Живота нашега, – постављенога усред Цркве као Раја Сладости, – па се Њиме хранити и у времену и у вечности.

Главна порука и овогодишњега Божића треба да гласи да православну веру треба чувати и сачувати по сваку цену. А наше православно црквено Откривење и Свето Предање нас уче да је богоугодно исповедати веру у Оваплоћенога Сина и Логоса Божјега, Христа Богочовека, и заједно са тим веру у Пресвету Тројицу! То даје видело нашем ходу по тами овога света, огрезлог у греху. Од те црквене вере зависи наше поимање и усвајање светлог Лика Господњег, савршене мере свих ствари – Исуса Христа, Спаса нашега. У Којем узрастамо и Чијем се славном Другом доласку надамо. Од целовитости црквене вере православне коначно зависи и опстанак целокупне творевине. Тако онда из те православне вере происходи и могућност нашег најпотпунијег богоопштења и богопричастија у средишту нашег постојања: у Светој Литургији. Кроз њу наша Православна Црква живи и најпотпуније сведочи о нашој заједници са Богомладенцем Христом.

Наша света дужност јесте да носимо крст историјских догађаја и искушења у свим помесним Црквама као заједничким. Али је света дужност и обавеза и свих помесних православних Цркава да једна другу поштује и уважава. Дакле, посленике у Винограду Господњем, ма колико они били заслужни, треба подсећати да се ништа не чини без слоге и јединства са свима осталима; ништа на силу, да се не би цепала Христова нерукотворена риза, односно да се не би скрнавио у нама Лик Богомладенца Христа. Свуда, дакле, да важи правило лечења себе и других на благ, истинит и светоотачки начин.

У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима.

Животни проблеми човека наше данашњице, а, изгледа, и будућности, често нас обесхрабрују, па и изненађују. И наш српски човек данас као да је одлучио да чињењем чедоморства допринесе да се на Страшном Божјем Суду, човечанство појави подељено, тако да један део, по бројности убијене деце, преовлада над бројем другог дела деце која су се родила и добила прилику да живе. Како са том чињеницом изићи пред Богомладенца Христа, пред Његову Богоматер, Приснодјеву Марију, и пред све свете, најболније је од свих наших питања сада и овде!

Очигледно да постоји и спремност устројитеља новога света да нам из наших руку истргну наш освештани живот у сваком погледу, па и у погледу самих полова и хришћанскога брака, и да нас уведу тамо камо људска мисао и реч, дело и људска нога досад нису крочили. Ипак, и о томе постоји реч охрабрења Богомладенца Христа: 'Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?' Једна душа која се каје и спасава претежнија је од целога света.

Доводећи у органску везу празновање Божића и Богојављења, као што то са правом чине наши иконографи и фрескописци, рецимо и ми у закључној речи наше божићне Посланице ово:

Спаситељ наш Господ Исус Христос је закорачио у овај свет онако како је у древности закорачио у Јордан. Тада, док је Јован полагао своју руку на Њега, сав грех је побегао од Њега, попут воде реке Јордана. То исто се дешавало док су апостоли, епископи и свештеници кроз векове полагали своје дланове на главе свих нас људи које су они крштавали и на пут обожења изводили. Благодатни огањ – од кога трепере херувими – и ми смо примили у светој Тајни крштења, у тој бањи поновнога рођења у Христу водом и Духом. Тако смо ми постали лученосци вере у Сина Божјега и Богомладенца Христа, добивши по дару и могућност да са Њим и вечно царујемо.

Зато је веома важно како ћемо ми живети и целокупно наше потомство и на чему ће оно градити дом свога свеукупног хришћанског постојања. Да ли на води, песку, слами, или на Христу, Крајеугаоном Камену Цркве и Дома Бога и Оца нашега Који је на небесима? Јер, сва наша дела ће на крају бити испитана огњем благодати Божје!

Само благодатним огњем проверена дела, укључујући и све људе лично, показаће и дела и нас оправданима или осуђенима. Показаће све нас људе као праву или одметнуту децу Бога и Оца, браћу Јединородног Сина и Богомладенца, и сасуде Господа Духа Светога! Да ли ће и нас показати као верне поклонике Тројице Једносушне и Равномоћне, Сапоштоване и Сапрослављане?

Ми, сабрани око Богомладенца у Пећини Витлејемској, такође желимо да се нађемо у Очевом наручју!

Нека би зато и све наше домове загревала, и у Духу Светом веселила, небоземна химна Богомладенца: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља!

Мир Божји, Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2019. године.