Srpska Zastava

Blog Malog pingvina

Sa ponosom vam predstavljamo Blog Malog pingvina, osmišljen kao mesto na kojem možete da kreirate članke iz događaja u kojima ste bili aktivni učesnik, a za koje smatrate da su u određenoj meri unapredili kvalitet vašeg života! Podelite Vaše članke sa svojim prijateljima, ulepšajte im dan!

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Ljudi su od davnina pokazivali težnju ka kockarskom ponašanju. Gatali su u kamenčiće i životinjske kosti da bi predvideli događaje u bliskoj budućnosti, sveštenici Maja su gledali u tek izvađena, vrela i pulsirajuća srca žrtava da bi dopreli do bogova, Grci su gledajući u jetru zaklanih životinja predviđali ishod predstojećih bitaka, mnoga društva su gatala u dim, pljuvačku ...

Suština takog ljudskog ponašanja leži u činjenici da su ljudi po svojoj prirodi skloni razmišljanju, promišljanju, analitičkom odnosu prema događajima i stvarima, izvlačenju zaključaka. Suština kockarskog ponašanja upravo leži u činjenici da ljudi dok se kockaju: razmišljaju! Kockanje nije supstanca koja se, kao alkohol ilil psihoaktivne supstance, unose u ljudsko telo ~ spolja! ~ i na taj način menja svest osobe koja je koristi. Kockanjem se podstiče osnovna ljudska potreba za razmišljanjem i i zvlačenjem zaključaka! Način na koji se to izvodi je u suprotnosti sa ljudskom potrebom da bude koristan član društva. Da doprinosi razvoju društva. Kockari biraju put ljudske potrebe da bez ikakvog, ili sa izuzetno malo napora ~ jednom vrstom pasivnog odnosa ~ ostvare određenu ličnu dobit. To rade na sebičan način. Takvim svojim ponašaljem, ljudi koji su skloni da kockanjem podstiču sebe na razmišljanje u znatnoj meri unazađuju i upropašćavaju kvalitet sopstvenog života. Takvim svojim ponašanjem kockari kao ljudska bića propadaju. 

Upravo zbog ovih činjenica nije moguće napraviti lek protiv kockarskog ponašanja. Ipak, ukoliko bi se medicinski radnici odlučili da takav lek naprave, on bi morao sadržati sustance koje sprečavaju ljudsku potrebu za razmišljanjem. Na taj način bi medicinski radnici izgubili suštinu svog postojanja ~ da pomažu ljudima koji imaju problem, zato što bi stvorili lek koji po svom dejstvu sputava osnovnu ljudsku potrebu ~ potrebu za razmišljanjem!

Utilizam: filozofska škola Đeremi Bentam i Đon Stjuart Mil

Utilizam je etnička, pravna, socijalna, ekonomska i psihološka teorija, koja u ponašanju ljudi kao vrhunsku vrednost ističe vladavinu principa korisnosti, a ne zaštitu neke moralne ili druge vrline i vrednosti. Utilizam u normativnoj etici, je tradicija koja potiče iz ideja kasnog 18. i 19. veka, engleskih filozofa i ekonomista Đeremi Bentam i Đon Stjuart Mil, po kojima je jedna akcija ispravna ako služi dostizanju sreće, a pogrešna ako izazove suprotan efekat od sreće, ali ne samo sreće onoga ko izvodi akciju, nego i svih onih koje na bilo koji način ta akcija dotiče. Ova teorija je u suprotnosti sa egoizmom, po koje pojedinac treba da stavlja svoj interes na prvo mesto, čak i na uštrb interesa ostalih pojedinaca.

Pozitivizam: sociološka škola Ogist Kont 

Pozitivizam je pravac u filozofiji i nauci kojem je polazna tačka samo ono što je pozitivno, činjenično i iskustvom dato, i koji svoja istraživanja i izlaganja vrši samo u ovim granicama, odbacujući svaki metafizički put kao potpuno nepotreban i nekoristan. Ovim se imenom naročito zove filozofska i sociološka škola Ogista Konta (Auguste Comte; Monpelje, 19. februar 1798 - Pariz, 5. septembar 1857), tvorca ovoga izraza, koja, odbacujući metafiziku, ograničava ljudsko znanje samo na odnose i zakone, na pozitivne nauke: matematiku, astronomiju, fiziku, hemiju, biologiju i sociologiju.

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Danas je u Blok Gallery ~ Blok 45 ~ održana izložba slika Jasmine Redžić Gavrankapetanović, umetnice iz Sarajeva. Ja sam se odazvao na poziv Jasmine da budem prisutan na njenoj izložbi.

Jasmina Ređić Gavrankapetanović

Rođena u Sarajevu 1980. godine. Živi u Sarajevu. Radi kao viši asistent, Akademija likovnih umjetnosti, Nastavnički odsjek.

Nova prošlost

Uništavanje spomenika nastalih za vrijeme SFRJ, kao i starijih kulturno-historijskih spomenika poput vjerskih i drugih objekata, označilo je početak brisanja fizičkih tragova prošlosti ali i sjećanja na nju. Stvaranjem nove prošlosti, iz historije se isključuju svi oni elementi koji se smatraju nepoželjnim ili koji se konfrontiraju novonastalim kanonima vrijednosti. Uništavanjem ili namjernim zapuštanjem spomenika učesnicima NOB-a stvara se prostor za ovjekovječavanje novih heroja i/ili žrtava.

Problem suočavanja sa recentnom prošlošću tijesno je vezan za kolektivni odnos naspram sječanja na II svjetski rat. Masovni ratni zločini počinjeni u ratu protiv BiH (1992-1995) ponovo su oživjeli traume koje su se smatrale odavno zaboravljenim. Pored toga što sjećanja na zločine počinjene 1941-1945 nisu izblijedila, ona su značajno uticala na oblikovanje našeg odnosa sa zločinima počinjenim prije 20 godina. Iz toga razloga ova serija crteža nastalih u proteklih 12 mjeseci nosi naslov Nova prošlost. Upotreba dokumentarne fotografije, koja se pretežno odnosi na II svjetski rat, ali nije nužno vezana za područje bivše SFRJ, omogućava indirektno propitivanje sadašnjosti. Fragmentiranjem dokumenata iz prošlosti i rekreiranjem cijeline u formi crteža nastoji se ponuditi vremenski i prostorno određen oblik. Pitanje filtriranja pamćenja kroz prizmu novonastalih društveno-političkih uslova nije svojstveno samo Bosni, ipak, ovdje ciklus destrukcije i ponovne rekonstrukcije prošlosti posjeduje specifične oblike.

Oživljavanjem traumetične prošlosti dodatno je usložnjena društvena interpretacija dalje ali i bliže historije. Dovodeći do opasnih granica zloupotrebe osjećanja nova prošlost također reproducira krajnje diskriminatornu hijerarhiju između onih koji imaju pravo na mjesto u novoj historiji i onimh kojima je to pravo trajno oduzeto.

Umetnički savet

Izložbu Jasmine Ređić Gavrankapetanović u Blok Gallery je odobrio umetnički savet u sastavu: Ljubomir Vučinić, Željka Momirov, Vladimir Ristivojević i Marija Radoš.

Lični utisci

Na izložbi sam pričao sa Jasnom o tehnici koju je upotrebila za kreiranje prikazanih slika. Pričali smo o ratnih godinama, obnovi Bosne, zaboravljanju prošlosti i kreiranju nove budućnosti. Ova nesvakidašnja tehnika i tema izložbe mi se svidela. Smatram da sam učešćem na Jasninoj izložbi oplemenio sopstveni život.

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2014. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Божић је дан у који је Бог постао човек, да би људи постали богови по благодати; Божић је дан откривања вечне истине о Богу, човеку и свету; Божић је дан у који се сјединило Небо и Земља, у који је засијала свету вечна светлост богопознања; Божић је дан у који су се људи измирили са Богом и познали да су синови Божји – да су сви људи браћа и вечна сабраћа, призвана на узајамну љубав, мирење и праштање.

Радосна вест о рођењу Сина Божјег благовести нам најпре двоједну истину: истину о Христу Богочовеку, истинитом Богу и истинитом Човеку, Сину човечјем, једноме и истоме Јединородном Сину Очевом чији је род неизразив и Који је истовремено из царскога рода Давидова. Тако, по богонадахнутим речима Светог Владике Жичког: на Њему се испуњавају обе заповести Божје: ко воли Њега, воли савршеног Бога; ко љуби Њега, љуби савршеног Човека, и у Њему исконску човечност, све људе и сва створења Божја.

На Божић нам се јављају, откривају и дарују три основне светиње људског и свеукупног постојања: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детињства. Управо зато Црква, припремајући се за Христово Рождество, слави пред Божић: Детинце, Материце и Оце. Тако, у Христу као Детету младом, Богомладенцу, Предвечном Богу – како Му на Божић певамо – свако зачеће у утроби мајке и свако рођење задобија вечни смисао; свако новорођено дете постаје светиња. Исто тако је светиња и материнство, освештано богоматеринством Пресвете Богородице, јер утроба матере не рађа више децу за смрт и пролазност: свако рођење новог детета после Христовог рођења постаје рођење за вечност. Тако је тиме и земаљско очинство постало светиња, зато што су му корени у небеском очинству Бога Оца, Христовог и нашег вечног Родитеља.

Рождеством Христовим, дакле, јавља нам се и дарује величанствена и неизрецива Тајна небеске Заједнице Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога љубави у Тројици прослављанога. Њиме земни отац, мајка и дете постају огледало те надумне тајне, као Црква Божја и као породица – Црква у маломе. Јединство света и јединство људског рода, јединство и неуништиво заједништво утемељени су у јединству Божјем и вечној Заједници љубави Оца и Сина и Духа Светога.

Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству, по мери Божјег савршенства, нарочито када се тиче разумних бића: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. А пуноћу тог стварања и свеукупног дела Божјег управо представља Христово Рождество – дан у који се Бог очовечио да би се човек и творевина обожили. Зато је Црква Божја, као тело Христово, место и заједница остваривања те пуноће, место узрастања и усавршавања док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф 4,13). Породица је основна ћелија те и такве Цркве Божје, слика Божје тројичне љубави. Зато Апостол народâ Павле, кад говори о светињи брака, исту упоређује са љубављу којом је Христос заволео Цркву, приносећи и жртвујући Себе за њу, и завршава богонадахнутим речима: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви (в. Еф 5,25-32).

Када људи поричу и заборављају Бога љубави, распада се породица као њено земно остварење и јављање – то јест, заједница мушког и женског као Света Тајна љубави и рађања за живот вечни. Што је мање вере у Бога, што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је све мање љубави у људским односима; све је мање истинске љубави у браку, породици, друштву – то све више међу људима и у људима царује лажна љубав и самољубље.

Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину, Којој певамо на Божић: Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу богопознања; још мање може такав човек да схвати и прихвати речи Бога Који се јавио у телу: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света (Јн 6, 51).

Није ли наше доба поново кренуло путем смрти, путем замењивања истине Божје лажју, путем служења твари уместо Творцу? Заиста, човек је данас у опасности више него икада да замени Бога сатаном, лажним божанством и лажним знањем, истинску љубав оним што Свети Јован Боговидац назива похот телесна, и похот очију и надменост живљења (1. Јн 2, 16). А када год је човечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.

Наше слављење Божића, као слављење Бога љубави и истинске човечје љубави, као и светиње рађања за вечни живот, догађа се у времену човекове употребе али и злоупотребе Божјег давања и дарова. Та злоупотреба неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок је зла и многих болести, угрожава здравље како човека тако и природе, и доводи до губљења смисла живота. Одбацивање и гажење древних хришћанских и свечовечанских моралних основа живота, и на њима грађеног истинског људског постојања и достојанства, води поремећају саме наше природе и живота.

Христово Рождество позива на повратак исконским моралним вредностима, на уздржање, на целомудреност живота младих, на светињу брака, подвиг, пост и молитву.

У овом, дакле, нашем времену, у којем је све на продају – нарочито светиња љубави и смисла живота, Богомладенац Својим Рождеством позива све људе свих времена на задобијање вечне божанске љубави, бесмртног здравља и пуноће живота, у заједници Бога Оца и Сина и Духа Светога, Једног Бога у Тројици слављенога.

И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, и поручујемо им да остану и да живе са својим светињама.

Молитвено се сећамо и нашег брата и саслужитеља, Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, који у тамници неправедно издржава казну само зато што се определио за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Такође се молитвено сећамо и свих оних који било где невино пате и страдају.

Молимо се новорођеном Христу да у години која долази буде мање немира а више мира, мање мржње а више љубави, мање неслоге а више слоге, и призивамо благослов Божји на вас, децо наша духовна, ма где да сте у свету, да у миру и љубави са Богом и људима прославите Божић, поздрављајући једни друге радосним и древним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!
Ваистину се роди!
Благословена нова 2015. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2014. године.